Events
Blog
Kapitalizam u kome vlada pravilo da pojedinac ubira koristi na taj način što bolje zadovoljava potrebe potrošača, dopuštanjem da se formiraju špekulativni baloni teži da se pretvori u sistem u kome je glavni izvor profita metoda koja ima naziv Market timing, odnosno, pravovremeno investiranje i povlačenje kapitala u zavisnosti od predviđenog pravca kretanja tržišta.
Bitno je istaći da se špekulacija razlikuje od arbitraže, po tome što špekulacija ima tendenciju da formira takozvani positive feedback efekat (povećanje vrednosti varijable A sistema utiče na povećanje varijable B sistema, koja opet utiče na varijablu A), što poput začaranog kruga vodi daljem poremećaju tržišne ravnoteže između fundamentalne nominalne vrednosti, dok je arbitraža sastavni deo korektivnog tržišnog mehanizma, i često ima suprotni efekat.
Takođe, špekulacija povećava mogućnost nastanka viška profita u određenim delatnostima, i smanjuje poverenje javnosti u efikasnost tržišnog mehanizma, dok se procesom arbitraže smanjuju mogućnosti za višak profita, i osigurava tržišnu stabilnost, koja je neophodna za stvaranje dobre poslovne atmosfere. Zbog svih navedenih razloga je potrebno preispitati motive kapitalističkog sistema, i uvesti nove ciljeve u korporativne krugove.
Ipak, motiv maksimizacije profita nije nova ideja u ekonomskoj teoriji (vuče korene još od učenja Adama Smith-a iz 18. veka, a suštinski je oduvek postojala u određenom obliku), i ona sama se ne može okriviti za početak finansijske krize.
Takođe, pohlepa menadžmenta koja se u mnogim člancima navodi kao njen glavni uzrok, ne sme se posmatrati kao uzrok, već kao karakteristika koja je deo ljudske prirode, koja teži da u odsustvu adekvatne regulacije ubrza proces nastanka strukturih poremećaja, i odloži racionalnu ocenu tržišnih dešavanja (o čemu je i sam Adam Smith pisao).
Pohlepu sakrivenu u društveno prihvatljivom nazivu ambicija, mnogi autori čak smatraju glavnom pokretačkom snagom kapitalističkog sistema. Jasno je da, pre svega lukrativni, a ne altruistički motivi, vode privrede koje sada imaju najbržu stopu rasta :
-Kinu,
-Brazil,
-Meksiko,
-Rusiju.
Gušenje ovakve vrste ambicije bi donelo više štete nego koristi, pa se stoga akcenat mora staviti na regulativu, koja ima za zadatak njeno kanalisanje u društveno prihvatljive oblike.
Mnogi autori su u svojim radovima ukazivali na činjenicu da su ciklusi ekonomskog prosperiteta i recesije inherentna karakteristika kapitalizma. Neki od njih (kao što su Simon Kuznets, Nikolai Kondratiev i Clement Juglar) su te tvrdnje i dokazali putem statističkih metoda obrade istorijskih podataka.
Zajednička karakteristika svih teorijskih koncepata koji se bave fenomenom krize je postojanje već pomenute positive feedback karakteristike ekonomskog sistema.
Njihova glavna razlika je u tome što ne posmatraju iste ekonomske kategorije i što nemaju iste vremenske periode posmatranja. Usled međusobne povezanosti, periodi ekonomske recesije uvek izazivaju pad berzanskih cena akcija i obrnuto.
Na sledećem grafikonu su označeni periodi značajnijih depresijacija berzanskih cena koji su se desili u periodu od 1928. Do 2010. godine.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jasno se mogu identifikovati četiri berzanske krize:
1. Wall Street Crash (1929) – posle koje je usledila desetogodišnja ekonomska kriza pod nazivom “Velika Depresija“
2. Black Monday (1987) – najveći jednodnevni pad Dow Jones indeksa do tada, za koji je opužena algoritamska tehnika trgovanja
3. Bubble dot com (2000) – prvi talas sadašnje krize
4. Finansijska kriza koja je otpočela 2007. Godine
Pri analizi razvoja događaja svake od njih, potrebno je napraviti razliku između suštinskog razloga koji je omogućio delovanje positive feedback efekta, i povoda za otpočinjanje perioda ekonomske recesije, tj. konkretne inicijalne manifestacije depresijacije cena aktive.
Krizi koja je otpočela 2007. godine, će se osećati još dugi niz godina.Suštinski razlog njenog nastanka je promena računovodstvene regulative koja je postala pravosnažna 1993. godine, kada je računovodstvo zvanično usvojilo primenu koncepta fer vrednosti.
Iako učinjen u cilju unapređenja informativnih mogućnosti finansijskih izveštaja, može se smatrati jednim od mnogobrojnih uzročnika špekulativnih balona koji su se od tada u dva navrata pojavljivali, kao i finansijsko-ekonomskih kriza koje su usledile.
FASB-ovim standardom 115, omogućeno je da se vrednost finansijskih instrumenata, osim onih za koje postoji namera i mogućnost da se drže do dospeća (engl. held to maturity) iskazuju po fer vrednosti, odnosno po tržišnim-berzanskim cenama.
Na taj način je špekulativna priroda tržišta akcija, finansijskih derivata i ostalih finansijskih instrumenata, kao što su MBS (engl. mortgage backed securities), uvedena na mala vrata u finansijske izveštaje.
U javnosti je malo poznato da je mark to market računovodstveni koncept već jednom bio u upotrebi, i to u periodu prethodne velike finansijske krize koja je imala naziv Velika depesija. Odlukom Franklin Delano Roosevelt-a 1938. godine koncept je uklonjen iz računovodstvene prakse.
Po mišljenju ekonomiste Miltona Friedmana (dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1976. i professor na Columbia University), upravo je on doprineo bankrotu velikog broja banaka u tom period. Od njegovog ukidanja, u periodu od 70 godina, nije zabeležena finansijska kriza sličnih razmera.
Bitno je istaći da se špekulacija razlikuje od arbitraže, po tome što špekulacija ima tendenciju da formira takozvani positive feedback efekat (povećanje vrednosti varijable A sistema utiče na povećanje varijable B sistema, koja opet utiče na varijablu A), što poput začaranog kruga vodi daljem poremećaju tržišne ravnoteže između fundamentalne nominalne vrednosti, dok je arbitraža sastavni deo korektivnog tržišnog mehanizma, i često ima suprotni efekat.
Takođe, špekulacija povećava mogućnost nastanka viška profita u određenim delatnostima, i smanjuje poverenje javnosti u efikasnost tržišnog mehanizma, dok se procesom arbitraže smanjuju mogućnosti za višak profita, i osigurava tržišnu stabilnost, koja je neophodna za stvaranje dobre poslovne atmosfere. Zbog svih navedenih razloga je potrebno preispitati motive kapitalističkog sistema, i uvesti nove ciljeve u korporativne krugove.
Ipak, motiv maksimizacije profita nije nova ideja u ekonomskoj teoriji (vuče korene još od učenja Adama Smith-a iz 18. veka, a suštinski je oduvek postojala u određenom obliku), i ona sama se ne može okriviti za početak finansijske krize.
Takođe, pohlepa menadžmenta koja se u mnogim člancima navodi kao njen glavni uzrok, ne sme se posmatrati kao uzrok, već kao karakteristika koja je deo ljudske prirode, koja teži da u odsustvu adekvatne regulacije ubrza proces nastanka strukturih poremećaja, i odloži racionalnu ocenu tržišnih dešavanja (o čemu je i sam Adam Smith pisao).
Pohlepu sakrivenu u društveno prihvatljivom nazivu ambicija, mnogi autori čak smatraju glavnom pokretačkom snagom kapitalističkog sistema. Jasno je da, pre svega lukrativni, a ne altruistički motivi, vode privrede koje sada imaju najbržu stopu rasta :
-Kinu,
-Brazil,
-Meksiko,
-Rusiju.
Gušenje ovakve vrste ambicije bi donelo više štete nego koristi, pa se stoga akcenat mora staviti na regulativu, koja ima za zadatak njeno kanalisanje u društveno prihvatljive oblike.
Mnogi autori su u svojim radovima ukazivali na činjenicu da su ciklusi ekonomskog prosperiteta i recesije inherentna karakteristika kapitalizma. Neki od njih (kao što su Simon Kuznets, Nikolai Kondratiev i Clement Juglar) su te tvrdnje i dokazali putem statističkih metoda obrade istorijskih podataka.
Zajednička karakteristika svih teorijskih koncepata koji se bave fenomenom krize je postojanje već pomenute positive feedback karakteristike ekonomskog sistema.
Njihova glavna razlika je u tome što ne posmatraju iste ekonomske kategorije i što nemaju iste vremenske periode posmatranja. Usled međusobne povezanosti, periodi ekonomske recesije uvek izazivaju pad berzanskih cena akcija i obrnuto.
Na sledećem grafikonu su označeni periodi značajnijih depresijacija berzanskih cena koji su se desili u periodu od 1928. Do 2010. godine.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jasno se mogu identifikovati četiri berzanske krize:
1. Wall Street Crash (1929) – posle koje je usledila desetogodišnja ekonomska kriza pod nazivom “Velika Depresija“
2. Black Monday (1987) – najveći jednodnevni pad Dow Jones indeksa do tada, za koji je opužena algoritamska tehnika trgovanja
3. Bubble dot com (2000) – prvi talas sadašnje krize
4. Finansijska kriza koja je otpočela 2007. Godine
Pri analizi razvoja događaja svake od njih, potrebno je napraviti razliku između suštinskog razloga koji je omogućio delovanje positive feedback efekta, i povoda za otpočinjanje perioda ekonomske recesije, tj. konkretne inicijalne manifestacije depresijacije cena aktive.
Krizi koja je otpočela 2007. godine, će se osećati još dugi niz godina.Suštinski razlog njenog nastanka je promena računovodstvene regulative koja je postala pravosnažna 1993. godine, kada je računovodstvo zvanično usvojilo primenu koncepta fer vrednosti.
Iako učinjen u cilju unapređenja informativnih mogućnosti finansijskih izveštaja, može se smatrati jednim od mnogobrojnih uzročnika špekulativnih balona koji su se od tada u dva navrata pojavljivali, kao i finansijsko-ekonomskih kriza koje su usledile.
FASB-ovim standardom 115, omogućeno je da se vrednost finansijskih instrumenata, osim onih za koje postoji namera i mogućnost da se drže do dospeća (engl. held to maturity) iskazuju po fer vrednosti, odnosno po tržišnim-berzanskim cenama.
Na taj način je špekulativna priroda tržišta akcija, finansijskih derivata i ostalih finansijskih instrumenata, kao što su MBS (engl. mortgage backed securities), uvedena na mala vrata u finansijske izveštaje.
U javnosti je malo poznato da je mark to market računovodstveni koncept već jednom bio u upotrebi, i to u periodu prethodne velike finansijske krize koja je imala naziv Velika depesija. Odlukom Franklin Delano Roosevelt-a 1938. godine koncept je uklonjen iz računovodstvene prakse.
Po mišljenju ekonomiste Miltona Friedmana (dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1976. i professor na Columbia University), upravo je on doprineo bankrotu velikog broja banaka u tom period. Od njegovog ukidanja, u periodu od 70 godina, nije zabeležena finansijska kriza sličnih razmera.
